image

BIOGRAFIJA

"I najbolji trener je uvek u senci svojih igrača"
Aleksandar Saša Đorđević

Lična karta

Rođen: 26. 8. 1967.
Mesto rođenja: Beograd.
Zanimanje: košarkaški trener.
Porodica: Supruga Seka, ćerke Tara i Tesa

image

Aleksandar - Biografija

Aleksandar Đorđević spada u retke ličnosti koje su u košarci uspele da ostvare dve vanserijske karijere, kao igrači i kao treneri. Ličnost koja ne samo da traje u košarci duže od tri decenije, već koja sve ovo vreme postavlja standarde i služi kao primer mladima, ali i ostalima koji tragaju za uspehom. A on je bio i ostao oličenje uspeha. Rođeni pobednik, kako su ga svih ovih godina opisivali najbolji hroničari košarke i kolumnisti širom sveta, veličajući njegovu harizmu, hrabrost i sve ostale vrline velikog vođe.

Majstor suptilne komunikacije, vrhunski profesor motivacije, zakleti protivnik alibija! Tako ga opisuju danas, kad iza sebe ima tri srebrne medalje sa reprezentacijom Srbije na poslednja četiri velika takmičenja. Ako su o svim njegovim igračkim podvizima dati završni komentari, kad je reč o trenerskoj karijeri, za sada je njegov „masterpiece“ Evropsko prvenstvo u Istanbulu 2017. Sa desetkovanom reprezentacijom Srbije, bez osmorice vrhunskih igrača, za kratko vreme napravio je ekipu koja je prevazišla i očekivanja javnosti i samu sebe. Javnost je jednodušna: ispod tog velikog podviga stoji pre svih potpis Saše Đorđevića.

image

Ostao je upamćen kao jedan od najboljih evropskih plejmejkera svih vremena, savršene tehnike, besprekornog šuta i takvog shvatanja igre da je u svakom timu bio „produžena ruka trenera“. Stručnjaci su ga uglavnom opisivali jednom rečju – vođa – zbog neverovatne harizme, poverenja kod saigrača i trenera i samopouzdanja koje ga je izdvajalo iz celine. Taj pečat vidljiv je i u njegovoj „drugoj karijeri“ koja se suštinski ne razlikuje mnogo od prve. On je taj u koga su uprte sve oči.

image

Proslavio se kao strelac mnogih odlučujućih poena iz bezizlaznih situacija. Njegov koš u finalu Kupa šampiona 1992. u Istanbulu Partizan – Huventud 71:70, kada je u poslednja tri sekunda pretrčao ceo teren i dao trojku uz zvuk sirene, smatra se jednim od najupečatljivijih koševa u istoriji tog takmičenja. Isto je ponovio i na Evropskom prvenstvu u Barseloni 1997, protiv Hrvatske, a zatim – na zahtev saigrača i publike – i na revijalnoj utakmici povodom desetogodišnjice od istanbulskog finala, kao i na svom oproštajnom meču u „Pioniru“ početkom juna 2005.

Rođen je 26. avgusta 1967. u Beogradu, kao stariji sin Bratislava (košarkaški trener) i Milijane - Mime (nastavnik fizičkog) koji imaju i pet godina mlađeg Mišu. Košarku je zavoleo kao petodišnjak, odlazeći na treninge koje je njegov otac držao u Crvenoj zvezdi u vreme dok je bila prvak Jugoslavije (1972. godine). Direktan kontakt s nekim od najboljih igrača Evrope tih godina probudili su u njemu želju da jednog dana bude nalik njima. Na jednoj strani Zoran Slavnić i Ljubodrag Simonović (Crvena zvezda), na drugoj Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić (Partizan).

Počeo je da trenira u Osnovnoj školi „Marko Orešković“ na Novom Beogradu, kod trenera Božidara Maljkovića. Kao kadet je jedno vreme bio u Radničkom sa Crvenog krsta, zatim je prešao u Crvenu zvezdu, ali su tu procenili da nije talentovan. Na poziv svog druga, kasnije i kuma, Vlade Dragutinovića, otišao je u Partizan gde je dobio šansu da pokaže koliko vredi.

Kad nije bio na treninzima, čeličio se na betonskim terenima na Novom Beogradu, pored zgrade u kojoj je živeo. Na uličnom basketu naučio je jednu važnu stvar – da si u igri samo dok pobeđuješ.

image

U prvom timu Partizana debitovao je sa 16 godina, u dresu koji mu je bio veći za tri broja. Kalio se u tada najboljoj nacionalnoj ligi Evrope, jugoslovenskoj, sa plejadom talenata koji su prkosili tada najvećoj evropskoj zvezdi Draženu Petroviću. Partizan i Jugoplastika činili su sredinom osamdestih polovinu omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je na Svetskom prvenstvu za igrače do 19 godina, u Bormiju 1987, u velikom stilu osvojila zlatnu medalju. Đorđević, Divac, Kukoč, Rađa, Pecarski, Ilić i ostali, pod vođstvom trenera Svetislava Pešića, dva puta su savladali reprezentaciju Amerike (u grupi 110:95, u finalu 86:76) za koju su igrali Geri Pejton, Leri Džonson, Stejsi Ogmon i još neki budući igrači u NBA. Trener im je bio Leri Braun, jedini trener koji je osvojio i američku koledž ligu (NCAA) i NBA. Iste godine Đorđević je, dva meseca pre svog 20. rođendana, bio junak četvrtfinala Evropskog prvenstva u Atini 1987, kada je Jugoslavija savladala Španiju sa 98:87. Bronza sa „Evrobasketa 1987“ bila je njegova prva medalja u seniorskoj konkurenciji. Četiri godine kasnije, u Rimu, bio je evropski šampion sa Danilovićem, Kukočem, Paspaljem, Divcem, Rađom, Savićem...

image

Deceniju igranja u Partizanu (1982-1992) krunisao je trojkom u Istanbulu, kojom je doneo prvi trofej Kupa šampiona (Evrolige) „crno-belima“. Sa Predragom Danilovićem činio je najbolji bekovski par Evrope. Karijeru je te jeseni nastavio u Milanu, gradu koji ga je privlačio više od ostalih, a imao je ponude mnogih velikih klubova. U Filipsu (danas Armani) bio je komandant i velikom Dinu Meneginu koji je bio na zalasku karijere. Posle dve godine i osvojenog pehara Kupa „Radivoja Koraća“ preselio se u Bolonju 1994, u jedan od najčuvenijih košarkaških gradova Evrope te decenije. Kao igrač Timsistema vodio je reprezentaciju Jugoslavije do zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, kada su se Jugosloveni vratili na scenu posle četiri godine izolacije zbog sankcija Ujedinjenih nacija. U finalu protiv Litvanije (96:90) postigao je 41 poen (trojke 9-12) što je i danas rekord finala evropskih šampionata. Selektor te reprezentacije bio je Dušan Ivković.

image

Posle osvojene srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996 (trener Željko Obradović), otišao je u Portland Trejlblejzerse, ali se zadržao samo nekoliko meseci. U istoj sezoni vratio se u Evropu i potpisao za Barselonu gde je bio „mentor“ Pauu Gasolu i Huanu Karlosu Navaru. Barselonu je vodio do dve titule prvaka Španije u tri sezone (1997, 1999) a onda mu je trener Aito Garsija nagovestio da bi trebalo da dobije „izmenjenu ulogu“ u novoj sezoni, što je bio znak da treba da ide. Odmah je prešao u ekipu najvećeg Barseloninog rivala, u Real, i već u prvoj sezoni odlučio majstoricu finala: pehar prvaka Španije je prešao iz Barselone u Madrid, ali je ostao u Đorđevićevim rukama.

Na Evropskom prvenstvu u Barseloni 1997. udahnuo je Jugoslaviji ogromno samopouzdanje trojkom protiv Hrvatske, koja je bila „kopija“ istanbulske završnice iz 1992, samo što je sada šutirao preko Slavena Rimca umesto Tomasa Đofrese. Bila mu je to druga uzastopna zlatna medalja, pošto je u finalu savladana Italija, a uz to je dobio i naziv MVP-a šampionata.

image

Na Svetsko prvenstvo u Atini 1998. otputovao je i pored povrede. U dogovoru sa selektorom Željkom Obradovićem prihvatio je ulogu „džokera“ sa klupe, da sa svojim iskustvom pomogne reprezentaciji Jugoslavije koja zbog povreda nije mogla da računa na nekoliko važnih igrača. Tako je opet u atinskom četvrtfinalu (kao na Evrobasketu 1987) bio junak, ovog puta protiv Argentine, kada je ušao u igru dok su Jugosloveni gubili i doneo preokret. Njegov doprinos zlatnoj medalji bio je opet značajan. Bio je to rastanak od nacionalnog tima u kojem je osvojio šest odličja kao igrač.

Iz Reala se 2002. vratio u Italiju, u Skavolini iz Pezara. Iako je bio načet povredama, čistim umećem je nadoknađivao nedostatak snage i bio je i dalje jedan od omiljenih igrača na terenima Italije. Poslednjih nekoliko meseci karijere odigrao je u svom Milanu, u nezaboravnom plej-ofu u kojem su Armani i Klimamio iz Bolonje odlučivali o prvaku. U četvrtom meču, u Milanu, izgledalo je da će odvesti svoj tim do majstorice. Ipak, Ruben Daglas je s pola terena, potezom u Đorđevićevom stilu, stavio tačku na finale: 3:1 za Klimamio! Tako je završena jedna od najblistavijih karijera u evropskoj košarci. Đorđević je samo konstatovao: „Kod od mača živi, od mača i strada“!

image

U Armaniju je počeo trenersku karijeru, u sezoni 2006/07. Zatim je vodio Beneton (2011/12) u trenucima kad je taj klub, daleko od starog glamura, pokušavao da se vrati u vrh. Trenerski uspon počeo je sa dolaskom na klupu reprezentacije Srbije, krajem 2013, gde je stigao na poziv nekadašnjeg saigrača iz reprezentacije Dejana Bodiroge (tadašnji potpredsednik KS Srbije). Za kratko vreme pokazao je koliko je dobar stručnjak i zašto važi za jednog od najvećih motivatora u evropskoj košarci. Od reprezentacije, koja je bila u krizi i nije imala dovoljno samopouzdanja, napravio je tim pobednika koji je tri godine uzastopce igrao u završnicama najvećih takmičenja: srebro na Svetskom prvenstvu u Španiji 2014, polufinale na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 2015, srebro na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. „Mi smo ta EKIPA“, postao je pobednički slogan Miloša Teodosića i ostalih srpskih igrača koji su u Đorđeviću videli istog onog vođu kao i njegovi saigrači koji su mu u odlučujućim trenucima prepuštali poslednji šut. Leto 2017. počelo je velikim razočaranjima zbog povreda i otkaza vodećih igrača, ali je kraj bio veličanstven: ekipa u koju je malo ko verovao stigla je do finala Evropskog prvenstva. Srbija sa Sašom Đorđevićem jedina je evropska reprezentacija koja je na poslednja četiri velika takmičenja (2014-17) igrala sva četiri puta u polufinalu i osvojila tri medalje..

Posle sezone u Panatinaikosu, u kojem je osvojio Kup Grčke, karijeru je nastavio u Nemačkoj. Od leta 2016. trener je Bajerna iz Minhena.

image

Želte saradnju? Kontaktirajte nas.

Kontakt